Barselona je mera stvari, tu ne možemo ništa, baš kao što ne možemo da biramo pod kojim ćemo suverenom trošiti godine. I nije sve u Mesijevom volji, ima nešto i tipovima poput Ivana Rakitića...
Živimo u vremenu Barselone.
Nije nam dozvoljeno da biramo vladara, ako je suditi po poslednjih deset godina njihova dinastija proizvodi naslednike prestola, makar Mesi u nečijim očima delovao kao "Kralj Sunce". Tačno, Leo ima pravo da kaže "Barselona, to sam ja", ali sinoć smo videli da nije sve u prosvećenom apsolutisti, ima nešto i u Ivanu Rakitiću.
Kao i mi sami, ni Barsa ne može da bira one kojima će biti okružena, odnosno podanike. Čuje se gunđanje, bilo da su to oni kojima je preko kofera melodramskih momenata u jednoj velikoj predstavi, bilo da pričamo o rivalima, većina ume da bude nedostojna predstave.
Juventus to, na sreću, nije bio, zbog toga danas nema uniženih, trebalo bi to da bude ishodište fudbala umesto patnje.
Nije ovo Pepova Barselona, nije u onoj meri u kojoj je Asturijac Enrike manje talentovan i više tvrdoglav. Njegov potpis postoji, mada je obično zamrljan u poređenju sa raskošnim slovima koja cifraju majstori igre. Na ovom mestu ću kleknuti ponizno, on je ipak bolji trener nego što sam mislio.
Vidite, u trenucima kada je izgledalo da je njegov tim u živom blatu, tamo negde posle sat vremena, oni su trpeli na konopcima čekajući da italijanski kroše izgubi silinu. I uzvratili su iz kontre, što je otprilike isto kao kad bi Murinjov tim izašao u bilo kojoj velikoj utakmici sa Banetom u ulozi Danija Alveša i idejom da Teri gradi igru iz poslednje linije.
Nije nam dozvoljeno da biramo vladara, ako je suditi po poslednjih deset godina njihova dinastija proizvodi naslednike prestola, makar Mesi u nečijim očima delovao kao "Kralj Sunce". Tačno, Leo ima pravo da kaže "Barselona, to sam ja", ali sinoć smo videli da nije sve u prosvećenom apsolutisti, ima nešto i u Ivanu Rakitiću.
Kao i mi sami, ni Barsa ne može da bira one kojima će biti okružena, odnosno podanike. Čuje se gunđanje, bilo da su to oni kojima je preko kofera melodramskih momenata u jednoj velikoj predstavi, bilo da pričamo o rivalima, većina ume da bude nedostojna predstave.
Juventus to, na sreću, nije bio, zbog toga danas nema uniženih, trebalo bi to da bude ishodište fudbala umesto patnje.
Nije ovo Pepova Barselona, nije u onoj meri u kojoj je Asturijac Enrike manje talentovan i više tvrdoglav. Njegov potpis postoji, mada je obično zamrljan u poređenju sa raskošnim slovima koja cifraju majstori igre. Na ovom mestu ću kleknuti ponizno, on je ipak bolji trener nego što sam mislio.
Vidite, u trenucima kada je izgledalo da je njegov tim u živom blatu, tamo negde posle sat vremena, oni su trpeli na konopcima čekajući da italijanski kroše izgubi silinu. I uzvratili su iz kontre, što je otprilike isto kao kad bi Murinjov tim izašao u bilo kojoj velikoj utakmici sa Banetom u ulozi Danija Alveša i idejom da Teri gradi igru iz poslednje linije.
Eto, toliko je bilo verovatno da vidimo ovakvu Barsu koja više razmišlja o oštrini, nego o izgledu zuba, vilica im je ostala čitava iako su bradu naslanjali na Juventusovu pesnicu. To je karakter koji je trener preneo na njih, pisao sam vam o tome. ljudi iz tih krajeva stvari rešavaju tako što udaraju glavom u zid dok ne popusti. Ali, nikada ne odustaju.
Fudbal je uvrnut, posle prvog poluvremena, rezultat je lagao, najbolji golman svih vremena bi zaklonio i Sunce, kamoli semafor. Bufon je sačuvao Juventus, pružio im šansu da repriziraju "Balboa stil", ali u stvarnosti ne biva, šampion je ipak prejak da bi pao u 15. rundi.
Da, Juventus je imao šansu, uradio je ono što je i mislio, sveo Mesija, Nejmara i Suareza na ljude, ali uz patnju dostojnu Prometeja. Barsa im je kljucala džigericu u prvom poluvremenu, ali ni to što su preživeli na kraju nije bilo dovoljno. Jer drugu priliku posle 1:1 i onih Barsinih 10 minuta ledenog straha nisu dobili, nerealno je da dva puta diva pogodite praćkom u čelo.
Zaboravite moralne pobede i lepe poraze, u Juventusovom rečniku to ne postoji. Dali su sve, poraz je očekivan, ali ne postoji uteha u onome što si bio u najvećoj fudbalskoj prilici, suviše peče svest o tome šta si mogao da budeš.
To je uostalom i prvi kanon religije "Bjankonera", "Pobeda nije važna, ona se jedino računa". Mada, sa ovoliko izgubljenih finala, istorija te pripremi na tugu.
Na kraju, pod slavoluk će jedan, bez sumnje fascinantan tim, ponekad antipatičan u svom umeću, uvek veliki kada treba maštu transponovati u konkretne stvari.
Počast pobeđenom, ali mač je u rukama Barselone.
Da se vratim još jednom na Luja XIV. Osim što je sebe proglasio za državu, Kralj "Sunce" je jednom rekao: "To je zakon, jer ja tako želim".
E, to vam je Barsa, mera stvari u fudbalu. Pobede se događaju po njenoj sopstvenoj volji.
I mi tu ne možemo ništa.
Нема коментара:
Постави коментар