„Бој на Косову“ је српски филм из 1989. године. Снимљен је поводом обележавања 600 година од Косовске битке која се одиграла на Видовдан, 28. јуна 1389. године. Режирао га јеЗдравко Шотра, сценарио је написао Љубомир Симовића. Главне улоге играју: Милош Жутић, Горица Поповић, Војислав Брајовић, Жарко Лаушевић, Љуба Тадић и Бранислав Лечић.
Jасно је да је ово филмско остварење, и да постоје посредни докази који упућују на то да је пун нелогичности. Мурат јесте био убијен у том боју, али не под шатором јер то није било у традицији турске војске. Падишан је увек био на коњу, у средини, окружен Јањичарима, око њега паше, везири, саветници, курири. Турски извори наводе да је Милош убио Мурата тако што га је копљем оборио са коња и докрајчио га мачем. Уз то, никад се није десило да победник побегне са бојног поља, а Турци су побегли. И они описују панику те ноћи кад су бежали према Једрену. Ниједан турски ратник није тад остао на територији Србије.
Са друге стране, кнез Лазар је такође убијен, али не у турском логору како приказује филм и учи нас историја. Лазар је убијен у цркви Самодреже. Кад су одлазили са Косова са малом пратњом војске Лазар је свратио у цркву да се захвали Богу на победи. Бајазит, који је чекао да се разиђе српска војска како би покупио тела оца и брата је био у близини, опколио је цркву, ухватиоЛазара, погубио га и побегао у Једрене.
Победу Срба у боју, који је према турским изворима био најкрвавија у историји човечанства, неки нису могли да прогутају. Пре свих Ватикан јер је то била победа српског, православног народа. Тако су и кренуле приче о издајама у српској војсци. Најпре Вук Бранковић, потом Милош Обилић… После упорног ширења неистина дошло се до тога да иако су током 15. века Срби били победници Боја на Косову, од средине 16. постали су поражени. Тако данас постоји за неке парадоксална ситуација да су Срби једини народ који слави свој пораз.
Бој на Косову је синоним за многе ствари. Лазар и Обилић су синоними за хероје, Вук Бранковић за издају. Само Косово је симбол уједињења и раздора у српском народу.
Овај филм, иако није веран историји, препун је сјајних дијалога које врло често сви ми цитирамо. Ја сам овде издвојила неколико мени најупечатљивијих поређаних хронолошки…
И, да, још нешто, не замерите за евентуалне словне грешке, није лако „скидати“ филм…
* * *
– Еј Црноришче, да ли се на ову страну иде према Косову?
– Јесте на ту, али и на ону тамо, и на ону онамо и на ону страну са које си дошао. Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова.
* * *
– Србија се за време Цара Душана огледала у водама три мора, да се после Душанове смрти са три мора на три Мораве врате. Од три мора оста нам Помороваље, а Мурат хоће и Поморавље да помори.
– Најбоље би било кнеже Лазаре када би се писмо могло поцепати и заборавити.
– Не би то било најбоље Спиридоне. То писмо није наша једина невоља. Најбоље би било да смо сложни. Онда се не би ми плашили Мурата него би се Мурат плашио нас. Да смо сложни, Мурату тешко да би пало на памет да тражи да му се како овде пише покоримо, да тражи да признамо његову врховну власт, да му дајемо војску да плаћамо харач. Овако нешто се од једне државе не тражи. И на овако нешто једна држава не пристаје.
– И ти си све ове његове захтеве одбио?
– А шта сам друго могао да урадим?
* * *
– Пишући овакав одговор Мурату вероватно си све узео у обзир.
– Мислиш да је не знам чиме располажем? Да не знам да нисам цар Стефан Душан Силни? Ми са Мораве бежати немамо куда. Ми друге земље до ове на Морави немамо, а ову коју имамо ваља нам бранити.
– Погледај како се Србија поцепала, погледај шта раде српски великаши. Пре би због власти пристали да се потурче него да ударе с тобом по Турцима. Шта да сабереш када се све расипа. Свако жели да буде неки краљ. Да на празну главу стави неку круну. Нек је мала ко напрстак, ал нек је круна. Нека нема ни ни весло, ни шило ни иглу, ал нек је краљевина. Свако село је постлао престоница, свака чатмара двор.
– Да. Онај ко долази са толиком силом с којом долази Мурат не долази да се погађа и преговара. Њему је на уму више од онога што тражи. А када би се Мурат и нагодио са мном и када би покушао да онолику војску без боја и плена врати у Анадолију та би га војска прегазила и растргла .
– А мени изгледа не преостаје ништа друго него да покупим још ово мало снаге.
– Ја прикупљам војску Спиридоне, а ти скупљај све митрополите и владике. Све синђеле и протосинђеле, архијере, архимадрите, монахе, јеромонахе, свештенике, ђаконе, ђаке, испоснике из свих цркава, скитова, испосница, широм Србије да нам војску причесте уочи битке.
– Биће то наше велико страдање Лазаре.
– Знам. Страдаћемо овако или онако, али можемо да бирамо. Или да нестано пузећи као турске слуге и потурице или изгинемо како приличи људима. Трећега нема.
– Са Косова се нећете вратити живи.
– Боље да нас унуци мртве памте, него да нас синови живе забораве.
– Од свих облака који се над Србијом надносе, овај није ни први, ни последњи ни најцрњи.
* * *
– Дошао сам да те упозорим да овога пута мораш да подржаваш Лазара. Сви што имаш и свим знаш.
– А зашто мислиш да морам да подржавам?
– Зато што је Србија у опасности већој него икад, а са њом и цео хришћански свет. Не само правосалвни. Лазар је једини човек данас који би могао да спаси и Србију и хришћанство.
– Да Крушевац не постане нови Цариград. Зар мислиш не постоји ни једна друга глава осим Лазарева и ни један други пут и начин да се Србија одржи него пут који води Лазар.
– Лазар једини у овој гомили све немоћнијих властодржаца има неку идеју некувизију, пут.
– А зар ти мислиш да ја визију немам ?
– Ти? Какву ти визију имаш?
– А какву то визију кажи има Лазар?
– Визију Србије и српског јединства
– Чега?
– Лазар је био довољно паметан да схвати да ће тешко ујединисти Србе ако покуша да савлада и потчини све српске властодршце. Иако себе прогласи царем на та су га многи, колико знам наговарали.
– Ја сигурно нисам!
* * *
– Кажи ми Лазаре ко је за бојиште изабрао Косово? Ти или Мурат.
– Ни Мурат ни ја Косово се само изабрало,
– Види ли се Косовоодавде ?
– Не види се, али се зна где је.
– Где?
– Видиш ли оно велико сијање на небу.
– Видим.
– Косово је тачно испод тог сијања.
– Онај мрак!
* * *
– Па, можеш ли ти по овим купусарама да предскажеш шта ће да буде на Косову?
– Ма, види се и без књига шта ће бити, ајде.
– Шта се то види?
– Кад сви од Србије понешто одузму, краљ краљевину, војвода војводину, кнез кнежевину, деспот деспотовину, па кад се сабере све оно што се одузме може ли остати ковачница ковачу, крава сељаку, чамац риболовцу?
– Везуј га
– Чекај, па шта радите?
– Ниси ти ни први ни последњи турски ухода који нам је допао шака.
– Ја нисам ухода. Ја сам видар, медикус… … Сам бог те послао Обилићу.
– Хеј зашто га везујете.
– Зато што је турски ухода.
– Како знаш да је ухода?
– Прича да ће нам на Косову Турци просипати црева, сећи главе.
– А зар неће?
– Каже да је српска царевина пропала.
– А зар није?
– Каже да су је раскомадали великаши!
– А зар нису?
– Незгодна су вам та подпитања господине!
– Једина његова кривица је изгледа у томе што види да је царевина пропала, што зна због кога је пропала и што је довољно луд да каже шта мисли.
* * *
– Знаш ти какав је пастир српски народ? Ако на испашу истера седам оваца, од тих седам изгубиће осам.
– Шта ти знаш о српском народу и српским пастирима?
– Знам, знам, само да се Србији с њеним пастирима не пише добро. На славни врх Србије сад може и гавран да заседне и са тог врха заједно с пацовом целом Србијом у округ да влада.
– Е мој Богоје, читајући ненаписане књиге заборавио си оне написане. А у тим си књигама могао да прочиташ да је пастир био и два пут крштени велики жупан Српски Стеван Немања, и његов син Стефан Првовенчани, краљ. И Свети Сава равноапостол, и Стефан Урош Други, и краљ Милутин, и Стефан Душан Силни, српски цар. Могао си да видиш и да прочиташ да ти пастири нису губили овце. Да српски народ са њима није био стадо оваца што блејећи иде на клање. Да су пред њима узмицали и лавови. Па би на основу онога што је било могао да видиш и оно што ће бити. А биће… Биће да ће се и данас на Косову наћи пастир пред чијом ће руком устукнути онај ко до сад није ни пред ким устукнуо. А Мурат и његов син, пород кујин и аспирин, штене лавово и василиско, да ће неко сунце макар и кроз много стотина година, гонећи с врхова те гавране и пацове изгрејати и обасјати Србију. Ако га уклешемо данас.
* * *
– Нисам знао да ти је тај видар толико важан. Нешто не разумем Вуче. Ако новац кујеш, како кажеш, за потребе битке, зашто забрањујеш да се пушта у оптицај? Зашто га, кад ти је најпотребнији, стављаш под кључ? И зашто нико не сме да га види? Чак и по цену живота. И шта ти је то данас важније од Косова? Шта ти значи тај твој сребрни динар? Треба ли то да буде сунце које Лазару залази а Вуку изгрева?
– Одједном ми постављаш гомилу питања.
* * *
– Прво Левчанина о глави можда и може да се преговара, али о образу, ко има образа, не може. А друго, знам ја зашто ти нећеш у битку. Ти мислиш далеко је Левач од Косова, а Косово ће ти сутра стићи у Левач!
– И јачи од тебе су признали турску власт.
– Који јачи?
– Краљ Марко, деспот Константин Дејановић.
– Кажеш јачи. А шта су они урадили са том јачином? Јел су они вратили Алтомановићеве земље? Или ја? Ко је од поражене и раскомадане Србије створио кнежевину која би, ако Бог да,уз Божију помоћ и нашу слогу и снагу једном опет могла постати царство? Док су сви расипали, ко је сабирао? Марко? Константин? Или Лазар?
– Марко и Константин су избегли проливање крви. Сачували су земљу, сачували народ.
– Сачували су они, Тамнавче, своје круне. Боље да кажем да мисле да су сачували.
– Док твоји сељаци Лазаре, заједно са тобом буду остављали кости по Косову, њихови ће мирно да жању пшеницу.
– Жању да могу да Турцима плате харач. Мирно жању да би могли мирно да гладују. Од таквог се мира морамо бранити. И још нешто, немојте ви да ми причате о сељацима. Није вама ни до сељака ни до Србије. Вама је свеједно да ли ће вам Левач, Браничево, Тамнава или Мачва осванути сутра у Угарској ил’ у Турској. Вама је важно да вам је круна на глави, злато у кеси, а сукно у сандуцима… Шта је истина не доказује се овде него на Косову! Јесте ли ви дошли да се борите или да причате?
– Ми смо овде и дошли да разговарамо, вреди ли или не вреди да се боримо.
– Није питање хоћемо ли или нећемо да се боримо него хоћемо ли или нећемо да постојимо. А долазити Мурату под чадар и успут му се клањати његовима коњушарима, берберима, куварима, коњским реповима, а самом Мурату љубити скут и чизму. Да ли и то за тебе значи постојати?
– Кнеже, превелика је турска сила
– Превелик је, Тамнавче, бојим се твој страх. Или се све ово градило и стварало зато да га наш страх разграђује и растура? Ако на турску силу и ордију данас не полетимо као соколови, сутра ће нам кнежевску трпезу прелетати кокошке кокодачући.
– За њих то није битка ко остале битке.
– А зар за нас јесте?
– За њих је то, кнеже Лазаре, свети рат.
– А зар за нас није? … Хришћанских се мачева, ако сте паметни, чувајте више од турских јатагана. Дакле, господо, извештаје са Косова смо чули. Турци су такви какви су, и то су што су. Сад је најпрече да видимо какви смо ми.
– А ако је тачно што каже Косанчић, да је Турака два пута више но Срба?
– Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сили која ми прети, него по томе колику светињу браним.
* * *
– Вечерас је трпеза монашка, а не кнежевска. Вечерас нема вепровине, нема зечетине, нема срнетине и нема дивокозине. Не зато што немамо добрих ловаца и кувара, него зато што морамо да останемо и гладни и трезни. Ово је више причешће него вечера. Јешћемо оно што је јео Христос, јер ћемо сутра бити Христови ратници. Господо да се помолимо. Нек немамо ништа до једно зрно соли, ал нек све буде њиме осољено. И кад нам све однесу воде и ватре то једно зрно нека нам буде све. Амин! Прву ћу чашу подићи мојим војницима, а прву здравицу првоме међу њима. Да још једног Обилића имам у војсци мирније бих уочи Косова спавао.
– И ја бих кнеже Лазаре наздравио. Ал ја бих здравицу почео с друге стране, не од првог него од последњег. Па ако у последњем препознате првог да моја здравица не буде утук на твоју. Да моја чаша не буде против твоје. Дозволи кнеже Лазаре да преко обичаја вечерас наздравим први.
– Шта ти то значи?
– На Косову се неће сукобити само две државе, Турска и Србија, нити два народа нити два владара. Него два континента. Две вере, два бога. Ето, у такву борбу улазиш Лазаре. А рука оног ко ће да те изда вечерас је с тобом на трпези.
– Обилићу, Вук к’о да гледа у тебе.
– Чини ти се.
– Надам се Вуче Бранковићу да се не шалиш.
– Дужан сам да кажем да видим да међу онима који су дојахали са нама на Косово има и оних који седе са нама и једу са нама, пију са нама, зборе са нама, а који ће сутра сабљу подићи против нас.
– Обилићу, Вук гледа према теби.
– А због чега би гледао према мени?
– Па кад се обрће твој зет, твој зет Лазаре и мој нови пашеног, и кад се обрће толика српска господа, зашто се не би обртао и неко од твојих прослављених војника?
– Левчанине…
– Шта је?
– Не чини ли ти се да Вук гледа на мене?
– А има ли разлога да гледа?
– Зар је Јуда из Кариотских и на Косово дошао да заради своје сребрњаке?
– То питање не треба да постављаш мени.
– Постављам га себи, Вуче Бранковићу. Питам се како да опстанемо ако немамо…
– Ако немамо шта?
– Ако немамо неко зрно. Не знам чега. Које се ни у реци ни у мору, које се ни у отрову ни у крви неће растворити и променити. Које ће и у рају остати оно што је било у паклу. И маслине, и лоза и пшеница, све би нам никло из тог зрна да га имамо.
– Ко нема тога зрна нема ништа. Неко би за то зрно, Лазаре дао и главу. А неко би дао то свето зрно за… За шта Обилићу? За зрно бисера или за јудиних 30 сребрњака? За чинију Муратовог пилава.
– Вуче Бранковићу, покусаћеш тај пилав. Овим мачем а не кашиком ћу ти га натрпати у та лажљива уста.
– Не потежи тај мач за мојим столом.
– Зар за твојим столом твоји зетови могу без доказа да оптужују честите људе?
– Зар треба доказ већи од моје речи?
– Наравно да треба! Оптужио си најбољега међу нама. И потегао тако зубате речи да ћеш морати за сваку јемчити главом.
– Ја се, Лазаре, не бојим ни тежега јемства.
– Рекох ли ја да су потребни докази?
– Стражарећи између Топлице и Горњега Лаба, моја стража је ухватила једног турског уходу. Застрађивао је војнике говорећи им како ће им Турци сећи главе, просипатио црвеа, одсецати руке и ноге. Стража га је везала и повела у Звечан. А онда се појавио Милош Обилић. Да не дужим причу, Обилић је по изјави стражара потврђивао све што је тај ухода говорио. Казао је да је српско царство пропало. Да је борба са Турцима бесмислена, безнадежна, и унапред изгубљена. Па је потегао мач, напао стражаре исекао конопац којим су уходу везали. да стражари нису били бржи и њих би све до једног тим истим мачем исекао.
– Није турски ухода већ српски видар. У Боју на Плочнику извидао ми је рану.
– Обилић жели, Лазаре, да те подсети да је у Боју на Плочнику био рањен. Да те том твојом раном задужио и да ти сад треба да му се одужиш.
– Вуче Бранковићу, ја мојом раном не тргујем.
– Кнеже, зар се једној речи против Обилића не може више веровати него свим оним Обилићевим борбама?
– Није то било чија реч, већ реч Вука Бранковића.
– Па, ни Обилић није било ко! Већ Обилић!
– Зато што Вук сумња у Обилића, ја сумњам у Вука!
– Овде се не ради само о издаји, него о завери.
– Нећеш да кажеш…
– Вечерас је овде довољно речено. И довољно је јасно да би и слепац видео. Неће ти бити тешко да пресудиш.
– Како да судим ономе коме сам подигао прву чашу? И како да му не судим кад га оптужује онај коме сам дао своју прву кћер? Да би смо дошли до истине и правде ово би ваљало све потанко испитати, а за таквуи истрагу времена нема.
– На то је онај који га тужи и рачунао.
– Имаш ли Обилићу било какав доказ?
– Имам, али моји докази нису речи. Моји докази нису овде. Моји су докази, честити кнеже, на Косову. Ја ћу се својим доказима доказати.
– А да ли би бар могао да нам кажеш како?
– Знамо ми како, издајући нас Мурату.
– Заветујем се пред овим хлебом и вином, пред овом живом сликом Исуса Христа, на Косову ћу сутра убити Мурата!
– Он је луд!
– Знаш ли ти Обилићу шта говориш?
– Ми идемо у битку са страхом да ћемо погинути, али са надом да ћемо преживети. А ако би онај ко иде у турски табор да убије Мурата гајио такву наду био би луд. А ако је не би гајио био би луд што иде. Али код Обилића се такво питање не поставља. Обилић нити се нада нити се не нада, Обилић зна. Обилић зна да ће и он и Мурат сутра бити живи као што су и вечерас. А ко је луд да поверује неком ко тако олако полаже тако тешке завете? Ако неко јесте, ја нисам!
– Вуче Бранковићу, сутра ће се свачији траг, и твој и мој показати на Косову к’о у снегу. Ко је ко видеће се на Видовдан. А теби кнеже Лазаре и ономе ко ме је облагао код тебе, и вама господо српски витезови, желим да кажем још једну реч. И ти кнеже Стефане Лазаре, и ти господине Вуче Бранковићу, и ви браћо Стеване и Лазаре Мусићу, и Топлица Милане и Косанчић Иване, и ти Тамнавче и ти Левчанине. И сви ви други српски витезови, и ја заједно с вама и међ вама, какви будемо сутра бићемо довека.
– Требало је да га окујеш и бациш у Прилепац.
– Обилић је казао да ће Мурата убити. Казао је да ће га убити сутра. Па о том завету сутра и судите. И зашто сте сви одједном погнули главе? Ако нас је Обилић напустио, није нас напустио Бог.
– Па зар ти мислиш без Обилића на Косово?
– Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе каква је сила која ме прати него по томе колику светињу браним.
* * *
– Шта то српски попови певају?
– Литургију.
– То си слушао и уочи боја на Плочнику?
– Не дрхтим ја зато мој Бајазите. Не вата мене језа од њине литургије. Језа ме вата од ове летње зиме. Осећаш ли да јутрос месечина мирише на липов и багремов мед?
– Мени се чини на пелен.
– Уосталом, свеједно је. Ионако ће за мање од сата све, и месечина и втар и Јевропа и Азија и небо и земља мирисати на крв. Надам се више на српску него на турску.
– Говориш као да се неће сударити војске него планете.
– Зар ти Јакупе још ниси са својом војском?
– Целу ноћ се преврћем са једним питањем.
– Опет? С каквим питањем?
– У нашој војсци има и српске властеле.
– Има, па шта?
– Питам се колико им можемо веровати, зар ће се Срби борити против Срба? Како туђину може да буде брат неко ко је тужин рођеном брату? Једном речју, ако су издали своје зар неће и нас?
– Битка ће да почне и да се заврши, а он ће још да седи и да пита.
– Ја од тебе нисам тражио одговор!
– Најлакше је, али није и најпаметније краљу кога победиш отсећи главу јер та глава још може да ти послужи.
– Како?
– Ономе ко је на главу ставио круну више је стало до круне, него до главе. Па ће за своју круну дати и главу. И главу, и народ и земљу и веру, а круну неће дати ни за образ. Па да би на глави сачували ту своју краљевску или кнежевску круну они срчаније но наше аге и бегови у својим хришћанским земљама бране права наше исламске земље и вере.
– Ако је тако као што кажеш, зар се у такву мишоловку не би могла ухватити и Лазарева глава?
* * *
– Окренуо је копље наопако.
– Значи да се предаје.
– Ко је тај јунак с наопаким копљем?
– То је војвода Милош Обилић, честити царе.
– Зна ли нешто неко о том Обилићу?
– Остаде Лазар без свог најбољег војводе.
– Ух, да је најбољи не би окретао копље наопако. Доведите га овамо.
– Пазите да не буде нека подвала.
– Сад приђи и поклони се цару.
– Честити царе.
– Зар ви Срби не знате како се приступа турском султану?
– Како?
– Клекни и пољуби му чизму, па скут.
– Ја не долазим као слуга него као витез.
– Клекни!
– Мустафа, зовите Мустафу!
– Зашто му ниси одузео нож?
– Мислио сам да има само копље.
– Трк по Бајазита!
– Има ли наде?
– Какве црне наде? Цео му се стомак просуо напоље. Овде је потребнији гробар него хећим. Ајде одмакните се, одмакните се мало, да има бар ваздуха.
– Отвара очи, долази себи.
– Ускоро ће их затворити, и то заувек. Непомерајте се честити царе.
– Јел жив тај…
– Жив је, само кажи, одмах ћемо га посећи!
– Доведи га. Кажи ми момче, зар си толико луд да поверујеш да ће ово што си учинио са мном одлучити битку?
– Ако не одлучи ову данас, одлучиће неку сутрашњу.
– О каквим ти сутрашњим биткама говориш? И овом дану нећеш видети крај.
– Пусти га нека говори.
– Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе.
– Псето!
– Не ударај га везаног.
– Кад лаје!
– Србија није шака пиринча да је позоба свака врана коју донесе ветар.
– Пусти сад Обилићу и врану и пиринач. Шта је то кажи ми тако скупо, скупље од главе? Зашта ти данас дајеш своју главу?
– Ја сам своју главу, честити царе, дао за своју реч!
– Ооооо Боже, што не могу да се насмејем? То, што ти главом плаћаш твоју реч, не значи да је твоја реч скупа, већ да је твоја глава јефтина.
– Да није те речи, на чему би смо стајали?
– Слушај, момче, неће проћи ни пола сата а од црва ни тебе ни мене неће делити ни та твоја реч ни сва моја војска!
* * *
– Богоје!
– Нисам ја више Богоје него Мустафа. И више нисам хришћанин него муслиман. И нисам ни видар, ни целевник ни медикус, него хећим. И више не идем у цркву него у џамију.
– За име Бога Богоје!
– Ништа се немој чудити. Мене је у другу веру отерао Бранковић.
– Они су гонили Тебе да ухвате мене. А мене су рушили да би срушили Лазара. А ко је онај јунак што ме ударио?
– Зову га Србин Хамза.
– А зато он значи удара и кад не треба.
– Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, он мора до рамена.
– Брзо си научио ту науку, Мустафа.
– Јеси ли спреман каурине Богу на истину?
– Јесам, јесам.
– Алах је милостив. Можда ће да ти помогне.
– Мени ће Хамза помоћи Бог ког се нисам одрекао.
– Улудо Обилићу данас проливаш крв.
– Ја мојом крвљу уписујем границу Хамза.
– Какву границу?
– Између мене и тебе!
– Сеци пса!
* * *
– Поставите ту главу на неко копље.
– Господару, падиша умире.
– Твој убица је мртав, погледај га. Хоћеш да ти придигнем главу?
– Ја сам још жив, а тебе како чујем већ зову господару. Бајазите слушај, не заборави да ти је Јакуп брат.
– Не брини, буди миран. Да л’ те много боли?
– Не, али ово понижава. Не знам шта ће човеку оволика црева. Ко у овна.
– Не дајте му да говори, то га повређује.
– А кад ћу да говорим ако нећу сада? Знај Бајазите, брат је највећа светиња. Јеси ли чуо шта ти кажем, највећа светиња!
– Чуо сам.
– Штедите снагу и не навлачите мржњу. Ако хоћете да раскомадате Србију ослањајте се искључиво на Србе. То ће Срби учинити боље од вас.
– Знам.
– Погледај, иза Косова се једна за другом уздижу цркве. Студеница, Жича, Лазарева Раваница, а иза тих српских цркава су немачка црква, па римска, флорентинска и венецијанска црква. Па цркве у Паризу и Руану. Докле год допире црквено звоно, дотле ћеш морати да добациш исламску стрелу. Сећаш ли се шта нам је завештао Алија?
– Рекао је, мучите ђаворе где год можете. Рекао је, боље да их тражите са сабљама у њиним домовима, но да их с кашикама чекате у својим.
– Не вреди да му говориш, више те не чује.
* * *
– Синоћ у злату, свили и кадифи, а јутрос блатњав и крвав. Синоћ на престолу, а јутрос у медвеђој јами.
– И ово је Бајазите од Бога.
– Да си знао синоћ оно што знаш јутрос, не би се јутрос нашао на овом месту.
– Знао сам и синоћ да овим страдањем купујем вишњи живот.
– Какав вишњи живот? Глава ће ти с пања пасти у прашину. Ту доле, у прашину где су ти сада ноге. Твој живот ни вишњи ни нижњи не вреди ни жижљива грашка.
– Живот човеков вреди онолико колико је спреман да га плати.
– Остави ти те варнице и пахуљице и чињеницама погледај у очи. Чињенице без главе, ногу и руку леже у крви по целом Косову.
– Кад упоредим нашу победу и твој пораз…
– Пораз? Мој?
– Твој пораз је у томе Бајазите што не видиш у чему је наша победа.
– Победа? Ово победа? Биће да си изгубио много крви па ти се мути. Погледај около, око себе по Косову. Па зар је ово твоја победа Лазаре? Јесу ли ова тела по Лабу и Ситници тела победника? Отсечене руке и сломљене ноге, јесу ли и то руке и ноге победника? А ова глава што с копља гледа на земљи сопствену трупину, да није и то глава победника?
– Јесте Бајазите. И погледај добро да је упамтиш. Не виђа се оваква глава свакога јутра.
– Ако тај живот заиста вреди колико кажеш, зашто га толико није платио и Бранковић?
– Вуков не вреди. Али вреди Обилићев. Приђи Бајазите. Погледај како је лепа глава којом се купује царство небеско.
– За ту главу којом ти купујеш небо нико ти не би дао ни главицу лука.
– Ова глава се не полаже у гроб него у темељ.
– Ова глава много прича. Отсеците је.
– Допусти честитри царе…
– Ко си ти?
– Слуга Милутин.
– Ако ћеш да молиш за његов живот само ћеш џабе отварати уста.
– Допусти ми честити царе да на ове гршне и рањене руке дочекам свету Лазареву главу.
– Па дочекај је. Не видим да ће му од тога бити лакше. Кажи сад Лазаре ко је победник. Ти с главом на пању или ја с круном на глави?
– Оно што је за тебе пањ, за мене је праг. А што се победе тиче, ми смо се тукли Бајазите у различитим биткама. Ти си победио у твојој, ја у мојој.Хвала ти Господе што си ми допустио да ме на овом прагу озари и огреје вече сунчаног дана.
– Ево још једне победничке главе. Синоћ на престолу, а данас на пању.
– Данас на пању, а вечерас у облаку.
– Сад више вреди капа на глави, но глава. И ако не вреди ко зрно грашка.Даћу ти за њу зрно бисера.
– Моју је руку ова глава посветила.
– Отсеците му онда ту посвећену руку да је не би сутра неким запоњцем измастио.
– Шта ћемо са осталим српским великашима?
– Посеците их.
– Све?
– Све! Битка је изгледа завршена.
* * *
-НаКосову је пољу изгинуло све што је сијало и све што је било верно. Само су неверни на Косову преживели. Само су неверни с Косова дому пошли. С прагова их гледамо неудате удовице. За кога да се уде удајемо, чију децу удовице да рађамо, зар да настављамо издајнички род? Ил ћемо свака за својим мртвим јунаком да запловимо у невреме са неместа? Живом јунаку вереница, мртвом невеста.
* * *
– Ја сам једини излаз за Србију. Друго, тај излаз одговара и теби.
– Мени?
– Теби. Јер ће Лазерву круну од мене сутра преузети моји синови, твоји унуци. Гргур, Ђурађ и Лазар.
– Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени око његове главе.
– Било како било, госпођа Милице Лазар је сада мртав. А вук је жив.
– И једно и друго је добро за Србију.
– Коју Србију Вуче Бранковићу? За Србију која се не брани док је секу; која жмури и ћути док је пале; коју други по својим мерама кроје; којој други кажу шта да сеје и жање; шта од кога да купује, коме да продаје; за Србију која заборавља сопствену децу, своје јунаке и своје мученике, а обува, одева , храни и слави оне који сањају да је сахране. Не једанпут Вуче Бранковићу, они које смо нахранили и напили, чије смо коње напојили жедне су нас преко воде превели. За коју ћете се Србију одличити?
– Зар ти не схваташ Милице да су Турци на Косову коначно срушили српско царство?
– Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, њене деспотовине и кнежевине.
– Ако Србија мисли да се спасава треба да заборави Косово, што пре.
– А шта ће да памти ако заборави Косово?
– Косово је место на коме се Србији отварају врата право у пакао.
– Косово је место са кога се Србија пење право у небо. Ево нам сиже Лазар. Док не пренесемо Лазарево тело у Раваницу, биће овде у Приштини у цркви Светог Спаса. Сабор који је устоличио Лазара устоличиће над мртвим Лазаром са Божијим благословом и Лазаревог сина.
– Ако на прсто доведе то дете а не мене. Мораћете рачунати не само ан ратове с Турцима него и са мном.
– Где си сад Лазаре, куда си отишао?
– У облаке је однео наше бреме.
– Куда си отишао, коме си нас оставио?
– У коју свету земљу, у чија недра? Где да те сахранимо главо Лазарева?
– Нећемо сахранити главу Лазареву, положићемо је у земљу као семе. Како да те не оплакујем, како да не ридам и како да тужна не тугујем за тобом кад ми се с тобом све на свету угасило? И како да ти се радосна не радујем кад ми се враћаш сијајући и светлећи? У бој си отишао к’о велики јунак, а враћаш нам се к’о велики мученик. Враћаш нам се већи но што си отишао. Како да те не славимо данас, кад се са кишом наших суза пењеш у облаке да примиш венце а остављаш нас у овом слепо свету са Стефаном као са очима.
– Помози Господе, да оборена у прах из праха устане. Да се расута сабере, да ослепела прогледа. Да убијена, мучена и спаљена, да заклана, згажена, обешена и распета, у знане и незнане гробоиве сахрањена из свих гробова и мука васкрсла. Цела Србија стане под један венац.
Нема коментара:
Постави коментар